Kraj.

Vidim kuću, malu baštu i verandu.

Vidim sunce kako se krije, vidim nasložena drva za ogrev. Jesen i zima, leto i život.

Neki bolji život. Vidim tebe i mene, i još dvoje malih. Neke bolje dane, očekivane, sanjane.

Neko davno ispunjeno obećanje nebesa.

Podareno, ostvareno, zasluženo.

Sada samo osjećam teret pogrešne realnosti.

Kap gorčine u moru čežnje i zaborava.

Plitko je ovo kuda hodamo.

Spotičemo se. O ljude, misli, riječi, sreću, borbu, poraze.

Često dođe mi da odem i ne trepnem. A kada dođem do vrata onda sjetim se.

Tebe. Nas. Obećanja. I ostajem. Nadam se.

Molim se za neku drugu stvarnost. Potrebnu. Obećanu.

Ne molim za novi početak, treba mi bolji trenutak pred kraj.

Kad padne noć misli se bude. Tada se borim i molim da nam se podari bolji trenutak pred kraj.

A ti samo voli me.

Pitaš me nešto čudno, nepovezano sa mojim mislima. Izgubile su svoj tok. Okrećem se ka tebi. To što izgleda kao da te odsutno posmatram, ne. Prisutna sam ovdje, sada sa tobom. I potpuno svjesna prisutnosti poniznosti i ponosa. Jasno je da možda ćeš i otići od mene, i vratiti se, odlaziti i vraćati se, a ja ću (i ti ćeš)  svaki put biti tu.

Ovako trebalo je. Ne želim da nas razlažem na misli i odluke koje su nas ovdje dovele. Ni da pominjem prošlost koja me dovela tebi. Za nju imam jedno veliko hvala. Niti da nas svodim na proste karakterne crte koje se slažu ili ne. Meni je ovako sasvim dovoljno. A ti samo voli me.

Gotovo da sam ubedjen da nikad nisam budan.

Gotovo sam ubedjen da nikad nisam budan. Ne znam da li ne sanjam kad živim ili ne živim dok sanjam, i nisu li san i život u meni dve izmešane, ukrštene stvari čijim se medjusobnim prožimanjem obrazuje moje svesno biće.

 

Ponekad, usred aktivnog života u kome, kao i svi drugi ljudi, jasno sagledavam sebe, okrzne me neko čudno osećanje sumnje; ne znam da li postojim, osećam da je lako moguće da sam nečiji tudji san, učini mi se, s gotovo telesnom opipljivošću, da bih mogao biti lik iz nekog romana, koji se kreće, nošen dugim talasima pripovedačkog stila, kroz stvarnost jedne opštirne pripovesti.

Zapazio sam više puta da pojedini likovi iz romana dobijaju za nas značaj koji nikad ne bi mogli da dostignu naši poznanici i prijatelji, oni koji s nama pričaju i koji nas slušaju u vidljivom i stvarnom životu. I zato mi se javi, kao u snu, pitanje nije li sve u ovom svekolikom svetu samo naizmenični niz snova i romana, poput malih kutija u većim kutijama koje su, opet, umetnute u druge, još veće – nije li sve samo jedna priča sazdana od mnoštva priča, kao u „Hiljadu i jednoj noći“, koja se raspliće i razmotava, lažljiva, u večitoj noći.

Ako mislim, sve mi izgleda besmisleno; ako osećam, sve mi izgleda čudno; ako želim, ono što želim sakriveno je negde duboko u meni. Uvek kad se nešto pokrene u meni, uvidjam da to nisam ja pokrenuo. Ako sanjam, samom sebi ličim na nešto što drugi pišu. Ako osećam, ličim na platno koje drugi slikaju. Ako želim, imam utisak da su me utovarili u kamion kao nekakvu robu i da se vozim, kao po sopstvenoj volji, prema nekom mestu na kome uopšte ne želim da budem, barem ne pre no što do njega stignem.
Kako je sve zbrkano! Neuporedivo je bolje gledati nego misliti, i bolje čitati nego pisati! Ono što vidim, može da me obmane, ali ga barem ne smatram delom sebe. Ono što čitam, može da mi se ne dopadne, ali ne moram da se kajem što sam ga napisao. Kako sve postaje bolno ako o tome mislimo potpuno svesni da mislimo, kao duhovna bića u kojima se odigralo ono drugo udvajanje svesti zahvaljujući kome znamo da znamo. Iako je dan prekrasan, ne mogu da prestanem da mislim. Da mislim, ili osećam il nešto treće što se zbiva medju kulisama gurnutim u stranu. Čamotinja sutona i zapuštenosti, sklopljena lepeza, zamor od prinude da se živi…

Fernando Pesoa, Knjiga nespokoja

Svaka izdaja počinje sa povjerenjem.

Počinjem ovu priču iz osećaja dužnosti. I iako mi taj i slični osećaji i ne prijaju mnogo ovo treba ipak shvatiti malo drugačije jer ovo dugujem sebi.  Dugujem sebi da se sklonim odatle gde sam zalutalo, i nalazim da je ovo način za to.

Nisam želeo da dijelim svoje vrijeme, još manje svoje misli. Nisam čak želeo da dijelim ni svoju jutarnju kafu, niti dim cigarete, niti jednu reč knjige koju čitam, stih pjesme koja svira. Nisam želeo da dajem svoje ćutanje, a ponajmanje da ugrožavam svo (ne)mir. Sve do nje. Njoj sam dao sve. Tijelo, dušu, oči, riječi. Njoj sam dao sve što je tražila, pa i  ono što nije ni slutila. Noći i  jutra bili su jedno, hladne ulice manje hladne, sati su bili mirniji, kiša prijatnija, osjećanja glasnija, osjetio sam život.

Sve dok nije otišla. Sve dok nije ostavila haos u glavi, nered po duši. Sve dok nije našla drugog slepca za igru.

Sada su noći mračnije, grad smrdi a oči peku od dima. Sada više nemam ni svoja ni naša jutra. Kupim djeliće sebe po razbacanom stanu. Tražim opet svoj mir. Sada znam da svaka izdaja počinjem povjerenjem, i mirim se s tim da  sam samo pola čovjeka, da me nema dok me ne pronađe. Neko novi. Do tada ću nastaviti da lutam u svojim jutrima, noćima, svojim mislima, strahu i nadanjima,i kupiti sebe do neke nove nje.

Trebao sam.

Ne vjerujem da će te zanimati to da je hladna decembarska noć, ni da  svira bluz, ni da pijem vino i da gori ko zna koja cigareta po redu.Ni to da nijedna nije ti. Noćas  sam slabost. Čovjek koji voli i kojeg boli. I koji krvari i koji moli. Noćas sam slabost,  sjutra ću se pretvarati da nisam i opet ću svima biti po volji. Noćas nemam snage. Duša je svoja večeras.

Probudila se tuga davno zakopana. Trebao sam da te slušam. Da ćutim i slušam te. Da vidim lepotu u tvojm riječima, u tvojim rukama, u tvojim očima. Trebao sam da budem taj čovjek. Trebao sam da slušam tvoje priče, tvoj osmjeh, tvoj život. Trebao sam da shvatim koliko sam privilegovan što si me izabrala da mi pričaš.

Trebao sam da se ne bojim. Trebao sam da budem postiđen kad si zbog mene prestala da se smeješ. Sada više nema smisla da te tražim. Ali te tražim u drugima. Treba mi bolji dan, i bolji san.

Sada više nemam smisla da te tražim. Davno sam te izgubio, ali nisam shvatao koliko sam izgubio sebe. I nisam shvatao koliko će boleti ovakva jedna noć, sa bluzom i vinom, tugom i krivicom.

Krug.

Ustani,obuci se,idi vrati se. Spavaj,probudi se. Novi dan, ponavljaj onaj od juče. Isti su. Padni, ustani, bori se i  nastavi da verujes.

Probudi se na ovom mjestu pronađi se, ne prestaj da hodaš, odmori se. Čuješ li taj zvuk. Mir, udahni ga. Pokreni se, nasmej im se i nastavi. Bud ponosan, budi svoj. Ne stidi se. Budi ponosan na pobjede I ponizan za greške. Nastavi da hodaš, da boriš se da izađeš iz svog začaranog kruga. Ne pitaj se gdje su se izgubili svi tvoji ljudi, sve tvoje ljubavi I vjernosti. Ne gubi se. Pronađi svoju svjetlost i prati je.

Ustani, obuci se, izađi, vrati se, posustani, poklekni, nauči, nasmej se i nastavi.