Kaže.

Kaže da voli dane.

Nisu mi više teški

Kao olovo, kao san, kaže.

Kaže da voli ljude.

Nisu mi više stranci, kaže.

Sada lutamo zajedno. U nekim novim danima, sa nekim istim ljudima.

Malo više i ništa manje poznajemo sebe. I tako lutamo.

Neko držeći se za ruke, neko držeći se sebe.

Pratimo sjenke, pronalazimo stvarnost, prepoznajemo svoje duhove.

Noćas.

Noćas je noć za neke druge. Ne za nas. Čudno je kako se prave stvari otkriju tek kada se vidi njihova iskrivljena slika.

I noćas mi se baš slušaju stare pjesme B.dugmeta.I apsolutno me briga šta drugi misle. Šta osjećaju i kako se gledaju.

Noćas neka šaputaju stare pogane misli, meni nije bitno. Sve dok si sa mnom. Sve dok previše ne razmišljamo, sve dok smo slobodni.

Ljudi su slabi, mali. Tek pred san uhvate svoju veličanstvenost.

Ne budimo jedni od njih.

San.

Velik, dugačak hodnik. Sa obje strane, u svoj tami, naziru se vrata, kojih ima koliko oko doseže.Sva su crna i nema ni najmanje naznaka šta se nalazi iza njih. Osvrćem se oko sebe. Nema nikoga. Ni zvuk ne dolazi tu. Ključevi mi vise oko vrata.

Kao po inerciji u glavi mi odzvanja: ‘Sada moram da krenem.’

Otključavam prva vrata. Svjetlost je toliko jaka, da me na trenutak zaslijepila. To sam ja. ‘Hej, mala ja.’ Osmjeh mi se razvukao od uva do uva. Posmatram sebe kako se igarm sa crvenom loptom, u parku iza zgrade. I sjećam se crvene lopte, i svega.

U sledećem trenutku sve počinje da blijedi. Mala ja nestaje. ‘Ne idi, gdje ćeš. Ostani. Ne gubi se. Ostani! Zapovijedam!’. Sve je nestalo.

Dolazim do drugih vrata. nana i deda sjede u stanu i piju kafu. Osjećam kako jutro prolazi. Padam na koljena.’ Nano, deda, vi ste tu! Tu ste! Bože hvala ti!’ Suze na mom licu. Sreća. Olakšanje. Okrenuli su se ka meni. Bez riječi. Nestaju, Blijede. ‘Ne molim vas. Ne idite. Bože, molim te, ne!’ Pružam ruke ka njima. Nestaju. Nepovratno odlaze. Opet.

‘Samo nastavi dalje, nađi prava vrata’. Ključ je savršeno upao i u treću bravu. ‘Samo neka bude dobro’.

Sivilo. Stojim nad grobom. U rukama mi je bijeli ljiljan. Nema suza nema ničega. Samo ja, sivilo, tuga, i grob nad kojim stojim. Sklopila sam oči. Vrisak.  Padam na koljena. Ruke sam raširila ka nebu.

Izbavi me odavde. Ovo nije moje. Želim da idem.

Budim se.  Gdje sam? Kako je sve to moguće?

Vidim, mutno ali vidim, svoju sobu ali osjećaj je neopisivo neugodan. Do maloprije sam… Naježih se. ‘To ne može biti.

Diši duboko, sve je na svom mjestu. I tako će i ostati. Samo diši.

Ustani, skuvaj kafu i otresi sa sebe težinu sna. Jer je to samo to.Samo običan san. Samo običan, strašan san. Sjutra ga se nećeš ni sjećati’.

Ali se sjećam.

Često.

Cesto mi se cini da nije sve izgubljeno na vetrovima i bespucima.
Cesto me obraduje misao da je ocaj, haos i bludnja samo nuzan prelazni oblik.
Cesto mi se cini da osecam kako izlazim, jos nesiguran i slomljen, iz svega sto je bilo, i
da stajem na cvrsto mesto, van sebe, odakle pocinje pucati vidik, sirina i sloboda.
Cesto mi se pricinjava da sam jak i stalan, da sam vec dovoljan sam sebi, da sam se
izvio nad ropstvom tela i vlasti sudbine i da samo treba da sednem i polozim ruku na
dela i da radim, vedra duha i smirena srca, dugo, ustrajno i odusevljeno kao stari
zlatari. Cesto mi se pricinjava.
Ali me dan jos cesce povuce sa sobom, pa se lomim i previjam od nemila do netraga,
od coveka do coveka, od lazi do lazi i od bola do bola

Ivo Andric

Kraj.

Vidim kuću, malu baštu i verandu.

Vidim sunce kako se krije, vidim nasložena drva za ogrev. Jesen i zima, leto i život.

Neki bolji život. Vidim tebe i mene, i još dvoje malih. Neke bolje dane, očekivane, sanjane.

Neko davno ispunjeno obećanje nebesa.

Podareno, ostvareno, zasluženo.

Sada samo osjećam teret pogrešne realnosti.

Kap gorčine u moru čežnje i zaborava.

Plitko je ovo kuda hodamo.

Spotičemo se. O ljude, misli, riječi, sreću, borbu, poraze.

Često dođe mi da odem i ne trepnem. A kada dođem do vrata onda sjetim se.

Tebe. Nas. Obećanja. I ostajem. Nadam se.

Molim se za neku drugu stvarnost. Potrebnu. Obećanu.

Ne molim za novi početak, treba mi bolji trenutak pred kraj.

Kad padne noć misli se bude. Tada se borim i molim da nam se podari bolji trenutak pred kraj.

A ti samo voli me.

Pitaš me nešto čudno, nepovezano sa mojim mislima. Izgubile su svoj tok. Okrećem se ka tebi. To što izgleda kao da te odsutno posmatram, ne. Prisutna sam ovdje, sada sa tobom. I potpuno svjesna prisutnosti poniznosti i ponosa. Jasno je da možda ćeš i otići od mene, i vratiti se, odlaziti i vraćati se, a ja ću (i ti ćeš)  svaki put biti tu.

Ovako trebalo je. Ne želim da nas razlažem na misli i odluke koje su nas ovdje dovele. Ni da pominjem prošlost koja me dovela tebi. Za nju imam jedno veliko hvala. Niti da nas svodim na proste karakterne crte koje se slažu ili ne. Meni je ovako sasvim dovoljno. A ti samo voli me.

Gotovo da sam ubedjen da nikad nisam budan.

Gotovo sam ubedjen da nikad nisam budan. Ne znam da li ne sanjam kad živim ili ne živim dok sanjam, i nisu li san i život u meni dve izmešane, ukrštene stvari čijim se medjusobnim prožimanjem obrazuje moje svesno biće.

 

Ponekad, usred aktivnog života u kome, kao i svi drugi ljudi, jasno sagledavam sebe, okrzne me neko čudno osećanje sumnje; ne znam da li postojim, osećam da je lako moguće da sam nečiji tudji san, učini mi se, s gotovo telesnom opipljivošću, da bih mogao biti lik iz nekog romana, koji se kreće, nošen dugim talasima pripovedačkog stila, kroz stvarnost jedne opštirne pripovesti.

Zapazio sam više puta da pojedini likovi iz romana dobijaju za nas značaj koji nikad ne bi mogli da dostignu naši poznanici i prijatelji, oni koji s nama pričaju i koji nas slušaju u vidljivom i stvarnom životu. I zato mi se javi, kao u snu, pitanje nije li sve u ovom svekolikom svetu samo naizmenični niz snova i romana, poput malih kutija u većim kutijama koje su, opet, umetnute u druge, još veće – nije li sve samo jedna priča sazdana od mnoštva priča, kao u „Hiljadu i jednoj noći“, koja se raspliće i razmotava, lažljiva, u večitoj noći.

Ako mislim, sve mi izgleda besmisleno; ako osećam, sve mi izgleda čudno; ako želim, ono što želim sakriveno je negde duboko u meni. Uvek kad se nešto pokrene u meni, uvidjam da to nisam ja pokrenuo. Ako sanjam, samom sebi ličim na nešto što drugi pišu. Ako osećam, ličim na platno koje drugi slikaju. Ako želim, imam utisak da su me utovarili u kamion kao nekakvu robu i da se vozim, kao po sopstvenoj volji, prema nekom mestu na kome uopšte ne želim da budem, barem ne pre no što do njega stignem.
Kako je sve zbrkano! Neuporedivo je bolje gledati nego misliti, i bolje čitati nego pisati! Ono što vidim, može da me obmane, ali ga barem ne smatram delom sebe. Ono što čitam, može da mi se ne dopadne, ali ne moram da se kajem što sam ga napisao. Kako sve postaje bolno ako o tome mislimo potpuno svesni da mislimo, kao duhovna bića u kojima se odigralo ono drugo udvajanje svesti zahvaljujući kome znamo da znamo. Iako je dan prekrasan, ne mogu da prestanem da mislim. Da mislim, ili osećam il nešto treće što se zbiva medju kulisama gurnutim u stranu. Čamotinja sutona i zapuštenosti, sklopljena lepeza, zamor od prinude da se živi…

Fernando Pesoa, Knjiga nespokoja