Oda poznatom strancu.

Hej, ti. Retko kada reči ne oblikuju misao u mojoj glavi. Sada je tako. Kako? Zašto? Ne znam ni da li da se zamaram odgovorom.

Mamiš mi osmeh.

Možda se i ne zadržiš više od jednog trena,

tek toliko koliko mogu da zadržim dah.

I više od možda nećeš biti tu.

I ovo nije ništa, običnom prolazniku.

Ali hvala za osmeh. Za kidanje misli, ono najlepše. Za nevine reči. Za tračak plamena dok je u meni duga, hladna zima.

Hej. Hvala što si me izvukao iz mreže koju su oko mene pleli. Koju sam i ja plela.

Hvala što sada ipak mislim da zaslužujem.

Slučajni susreti nose razne vrste sudbonosnog spasa.

Hej, ti.

Na Ti.

Da li smemo na Ti? Hvala Ti.

Što si uz mene kada niko nije, kada niko neće,

kada niko, možda, i ne treba da bude.

Hvala Ti što u meni vidiš vasionu. Čitaj jedan svet belih ljiljana.

Hvala Ti za mir i nemir. Što me učiš kao malo dete kako da hodam

kroz sve mračne strane lavirinta.

Greške sa tobom nisu osuda,

Hvala Ti što nisam sama, čak i onda kada se osećam najusamljenije. Siroče na ulici. Prosjak.

Hvala ti za ljubav. Za umirenje. Za suze. Za lepotu pokajanja.

Hvala Ti.

Hvala Ti.

Hvala Ti.

Još jedna.

Ja nisam uspeo da letim dok su me

krvavim koncima vezali. Mlad sam, a umoran.

Negdje sada bjesni pas. Negdje vode ljubav. Negdje se

neko budi. Neko preko terase prosipa vodu. Neko je zalupio vrata.

Neko je na drugoj strani raja.

Misli i riječi nam se habaju i sve više

pripadaju vašarskoj šatri. A obavijaju nejasno

kao magla što ne daje nikakav pravac.

Ovo je još jedna pjesma o borbi. U sjenama još je ima.

Ovo je još jedna o propuštenim šansama koje vuku za rukav

i gradom nose parole. Još par pokušaja

da objasnim da ovaj dah što kradem je zaslužen. I minut ćutanja

za one koji su životu pokazali bijelu zastavu

i sada su živi mrtvaci u rulji koja pobesnelo skače.

Još jedan okrenut obraz.

Oba zatvorena oka nisu dovoljna da ne vidim.

Jedan kraj.

Jedan kraj došao je tako lako. Kao što majka pomazi dijete, tako je u susret došao kraj jednom dahu.

Jedna duša više ka nebu, gdje čeka svoju presudu.

Jedna duša, koju će svi hvaliti, ali niko se za nju pomoliti

sem onih rijetkih, koji će svoj nemir i tugu skrivati duboko kao korijen nekog starog duda.

Druge molitve i ne trebaju. Duša je zahvalna.

Još jedna tiha patnja više pronašla je svoj put.

Jedan kraj donio je, opet, početak jedne duge borbe, koja uči kako sad koračati.

Jedan kraj ispisao je hiljadu nedostajanja sažetih u jednu bol.

I sve su istine stale u jedan kraj. Sva se sila duše prosula i čeka svoju beskonačnost.

Nekad je najteža ona suza koju niko ne vidi. Najviše se tuguje u samoći.

Nekada je najteže biti jak za drugoga.

Maskenbal.

A ja zivim neki svoj dan. I sat je opet dug koliko i zasluzuje.

Sinoc sam ih opet sanjala i plakala, ali kazu da je dobro plakati u snu, pa eto jos jedna prikrivena varka za nadu, da nista lose nece donijeti ovi sati. Ni oni buduci.

Misli dodju i pobjegnu tako lako. Na to sam navikla. Presvlacim ih u neke mantre, i sminkam da lice na bolju buducnost.

Zbog.

Zbog nekoliko napisanih riječi koje su dale oblik potrebi

ljudi su našli tračak svjetlosti u svojim sijenkama.

Zbog par izbora ljudi su našli utjehu da uživaju u tudjem jadu.

Zbog nekih nebeskih znakova ljudi su vratili vjeru.

Radi par djela otkupili smo svoje grijehe. Zbog nekih čekanja sada uvjek žurimo.